Српски прајезик
и писмо

Иметак је близак речима имати и име. Име се преписује, прелази у власништво; отуда веза са влашћу и власништвом. Из исте мреже значења јављају се: намена, наименовати, именовање. Наименовати је повезано са намена — нешто се мења и усмерава на мене / на нешто.

И данас у српском народу постоји обичај НАМЕЊИВАЊЕ хлеба на име покојника и тај празник је задушнице. Те су наименовање и намењивање речи блиског значења. Исто важи и за речи НАМЕНА и НАМЕЊЕНО. Као што се на име покојника намени тако и производ има сврху за коју је намењен. Блиске су речи и ЗАМЕНА и ИЗМЕНА. Постоји у Румунији и Молдавији обичај pomană. Он подразумева дељење хлеба, колача и друге хране у спомен покојника.

Блиско са ИМЕ је ИМАЊЕ, али и ИМАТИ; често не материјално већ схватање: ИМАТИ ПОЈМА, ПОИМАТИ. То је ИМЕНОВАНО сазнање. Од свих ових речи добијамо ПОЈАМ, ПОИМАЊЕ; коренска основа ЈАМ је присутна. ПОЈАМ је идеја, закључена или изведена из карактеристичних примера; основни елемент исказа. ПОЈАМ је и уопштено скицирање стварности ради поједностављене слике. ПОИМАЊЕ је спознавање (когниција) — схватање засновано на искуству и мишљењу; разликује се од осећања и жељења; односи се на мозак и ум. ПОИМАЊЕ и ИМАЊЕ су блиски ИМА, ИМАТИ, ЗАНИМАЊЕ, ЗНАЊЕ, ЗАНАТ.

Јасно је да су ИМЕ и ИМАТИ везани за појмове поседовања и знања; да је латинско NOMEN блиско србском ИМЕ, НАИМЕНОВАЊЕ, НАМЕЊИВАЊЕ, НАМЕНА. Од ПОИМАЊЕ/ПОИМЕНОВАЊЕ је ПОМЕН, СПОМЕН; од ПОМЕН је НАПОМЕНА; СПОМЕНИК, УСПОМЕНА — све је везано за ИМЕ. ПОМЕН је црквени обред сећања. Уз ИМАМ, ИМЕТАК, ИМАЊЕ блиска је УЗИМАМ (УЗ СЕБЕ ИМАМ; У као укључно, З као ЗА). Блиска је и ЗНАМЕНИТ — од ЗНАЧАЈ, ЗНАЊЕ и ИМЕ; у себи садржи и НАМЕ (енгл. name). У србском, уклањањем -НИТ добија се „ЗНА МЕ“ (познаје ме). Не има што, шта. То је неимаштина. А блиско је реч ништа. Нема имање, ништа на своје име.